Тешко је паркирати се у Београду. То смо видели када смо покушали да дођемо до Спомен музеја Иве Андрића. Он се налази у центру Београда, преко пута Скупштине Београда, на данашњем Андрићевом венцу бр. 8. Балкон Андрићевог спомен музеја гледа на Пионирски парк што је сигурно било уживање за нашег чувеног писца.
У музеју нас је дочекала водичка која нам је испричала занимљиву причу о нашем једином нобеловцу.
Овај музеј је отворен 1976. само годину дана након пишчеве смрти. На овој адреси је живео Андрић са својом супругом Милицом Бабић, костимографкињом Народног позоришта, па и онда када је она преминула 1968. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка о Андрићевом животном путу.
У музеју смо видели и оригинални изглед Нобелове награде коју је писац добио 1961. године, као и Вукову награду коју је, такође, добио. У музеју смо разгледали и многе његове фотографије, оригиналне рукописе Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неке пишчеве личне предмете.
Андрић је имао огромну библиотеку. Учинила ми се већа него у нашој Електротехничкој школи. Највећим делом се налази у пишчевом радном кабинету. Сазнали смо да садржи 4502 књиге.
Веома су ми се допала Андрићева одела које је носио као амбасадор и на додели Нобелове награде. Изгледао је елегантно и можда, као неки витез из давних времена.
Видели смо да је Андрић имао и успешну дипломатску каријеру, поред тога што је био одличан писац. Сви градови у којима је боравио као дипломата представљени су на једном великом паноу. Када се притисне одређени град боравка може се чути и користан звучни запис.
Наш велики писац је имао је велику радну енергију. Био је веома самодисциплинован. Сваког јутра се облачио у одело, седао за свој радни сто и писао неколико сати седећи на свом радном месту писца. Овај пример упорног, организованог, свакодневног рада је одличан рецепт како се може успети у животу.
Писао: Славко Петровић