– „првој палати Српске академије наука и уметности“, „средњовековном Парламенту“ и духовном центру српске средњовековне Србије деспота Стефана Лазаревића
У оквиру пројекта „ Млади креативни писци Србије“ одлучили смо се на студијско путовње у Манасију, 8.10.2022. године. Није нам било жао да жртвујемо суботњи одмор, зарад целодневног обиласка Музеја Српске православне цркве у Београду и манастира Ресаве (касније назване Манасија), задужбине деспота Стефана Лазаревића, у коме је била чувена Ресавсака школа, нашег средњовековног владара, писца и првог градоначелника Београда.
Овај велики владар и мудри државник, образовани интелектуалац, мезимче прве српске песникиње- Јефимије, искусни молитвеник, талентовани песник и храбри витез је, осим свог двора у политичкој престоници тадашње Србије, Београду, имао двор и у тишини ресавског утврђења (које окружује, високим кулама, његову манасијску задужбину). Ту би се повлачио када је желео да пише и преводи, моли се Богу и време проводи у разговору са испосницима и духовницима настањеним у пећинама свуд око манастира. Изабрао је ово место у тишини шума крај ресавске реке по којој ће читава задужбина добити своје име, као идеални простор за боравак ван великих градова и граничних, ратничких тврђава.
Током удобног и садржајног путовања започели смо причу како је сваки манастир слика неба на земљи. Он хришћане подсећа на рајски врт и у њему могу боравити само монаси и монахиње, које су у средњем веку називали „ небеским људима“ и „ земаљским анђелима“. Пронашли смо на википедији, да реч „ монах“ потиче од грчког „ монос“, што значи „један“, „ сам“, јер су се одрекли брачног живота. Монах се још каже и калуђер, што потиче од грчке речи „ калос јерос“- „ лепи старац“. То су људи и жене који су се одрекли и многих других ствари у овом свету и сасвим посветили служењу Богу. Знали смо да у манастиру владају ред, мир и тишина, а живот се одвија по врло прецизном распореду и правилима, често написаним још у средњем веку. Иако, се манастри користе неким савременим достигнућима, од електричне струје до интернета, у њима се може осетити како се живело још пре неколико столећа.
Кренули смо на пут са сазнањем да се средњи век веома разликује од нашег . Веровало се да је земља равна и у центру свемира. Није било електричне струје и ниједног данашњег апарата. Писмених је било мало, јер су књиге писане ручно, па су биле ретке и скупе. Штампа и ватрено оружје појавили су се тек крајем средњег века у освит нове епохе- ренесансе. Многа данашња занимања нису постојала. Није било ни банака ни маркетинга, јер је било нечасно позајмљивати новац уз камату и рекламирати се.
Али, за ову причу најважније је то што су тада сви људи веровали у Бога, од краљева, преко њихових витезова, до млинара, ковача и пастира. Сви су они читав видљиви (и невидљиви свет) сматрали Божијим делом и сви су Му на томе били захвални. Високе планине, густе шуме, зелени пашњаци, златне житнице, брзи потоци и широке реке- ништа од тога није настало само од себе. И све животиње, од орлова до кртица, од дивљих звери до домаћих стада и крда- све је то, веровало се, човеку дао Господ. Зато су се људи молили Господу пре сваког подухвата и захваљивали после њега. Један од начина да Му се и моле, и захвале био је градња цркава и манастира. Манасија је један од њих. Манасији је имао приступ свако, од деспота и патријарха Србије до босоногог пастира који је чувао овце. То завештање живи и данас, када је у Манасију добродошао свако, чак и они који у Бога не верују или припадају некој другој вери.
Сама реч „ задужбина“ открива зашто су то чинили: „ за душу“, односно за спасење своје душе. Данас би се томе могло додати да су, то чинећи, они задужили све генерације свог народа после своје смрти.
Деспот Стефан Лазаревић био је један од најмоћнијих владара у српској историји, али и на Балкану у првој четвртини 15.века. Због изузетног стаса прозван је „ Високи Стефан“, што може да се наслути са његових портрета на фрескама у Љубостињи, Манасији и Каленићу. Ту се такође уочава његова риђа коса и брада, као и светле, зелене или плаве очи. Сем тога што је мудро водио Србију у тешким временима, деспот Стефан се одликовао свим врлинама. Припадало му је почасно место међу Витезовима Змајевог реда, на чијем је челу био угарски краљ. Деспот Стефан је био ретко образован човек, изузетног књижевног дара. У славу свога оца, кнеза Лазара, и у спомен његове херојске погибије на Косову, саставио је натпис на мраморном косовском стубу. Написао је и један од најлепших састава српског средњег века „ Слово Љубве“. Био је човек истанчаног укуса, који је увео строга правила лепог понашања и облачења на двору. А његова главна задужбина, Манасија, показује да је имао оштро око да препозна најбољну ликовну уметност и одабере врхунске мајсторе. Од детаља из приватног живота деспота Стефана, треба рећи да се 1405. оженио принцезом Јеленом, која је била у сродству са византијском царском породицом. Није познато зашто она никад није приказана поред њега на ктиторским портретима, а и писани извори о њој врло мало говоре. Све што се зна, јесте да нису имали деце, те је деспота Стефана, по његовој вољи, наследио Ђурађ Бранковић.
Манасија- Ресава је манастир који је уједно и надгробна црква. То значи да ју је деспот Стефан подигао и због тога да ту буде сахрањен. Већином су српски манастири, па и Ресава, саграђени у дивљини, подалеко од тадашњих градова и прометних путева. И то се после показало као срећа, јер су Турци наше манастире током вишевековне окупације, углавном остављали на миру. Нерадо су залази у густе шуме и уске клисуре, све док им је манастир уредно плаћао харач. Ипак, дешавало се да у тешким временима монаси морају да напусте манастир, носећи са собом тело ктитора.
У оквиру манастриских зидина се, поред цркве и чувене Трпезарије (познате и под називом Ресавска преписивачка школа), налазе конаци са „ келијама“- монашким собама, у којима се данас углавном само преноћи, а где су се у средњем веку преписивале књиге. Познат је термин „ Ресавска преписивачка школа“, иако она у стварности није постојала. Ипак, много рукописа из времена деспота Стефана је настало и у самом манастиру. Тип слова и језика који се тада користио познат је као Ресавска редакција старословенског или старог српског језика. Овај учени писац и преводилац, покренуо је у Србији велико сређивање и редакцију црквених и других рукописа по узору на сличну црквено-теолошку и језичку реформу, која се непосредно пре тога, догодила у суседној Бугарској.
Фреске…сви су чули за седам чуда античког света, али постоји и пет чуда српског средњег века. Један извор из прве половине 15.века( вероватно је аутор сам деспот Стефан) ту убраја цркву манастира Дечана, припрату Пећке патријаршије, под (камени патос) Светих архангела код Призрена, злато на зидовима манастира Бањске и – фреске у Манасији. И стварно, ресавско зидно сликарство спада у најраскошније и најлепше што је створено у српској средњовековној држави. Нажалост, од првобитног живописа сачувала се једна четвртина. Ипак, углавном се зна шта је на зидовима било приказано. Важно је подсетити да је Манасија, као и свака средњовековна црква, била пре свега украшавана у славу Божју. Фреске су биле прво део службе, а тек онда илустрације које помажу верницима да замисле догађаје из живота Христа, Богородице и светитеља.
Деспот Стефан је на најлепшем месту 1418. изградио своју Манасију и посветио је Светој Тројици. Манастирска црква је освећена баш на Духове(празник Силаска Светог Духа на апостоле). Нисмо могли да се отмемо утиску, да смо у најтежим временима били бољи него икада, спремни да својом тврдом вером у Бога победимо све по нас неповољне околности. Ни турска освајања, ни све опасности кроз које смо пролазили баш у том периоду наше историје, ни велико страдање наше елите на Гази Местану, ништа од тога није спречило блистави развој српске православне цивилизације. И тада је у моравској Србији изграђен читав низ манастира што и данас сведоче о снази вере ОНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ нашег народа која је, својим подвигом, изнела Косовску битку и очува наше Завете( светосавски и косовски) од свих насртаја и несрећа.
Те октобарске суботе биле су Михољске Задушнице… Бројни свети ратницници- Свети Ђорђе, Свети Димитрије, Свети Нестор, Никита, били су украшени и науружани свим могућим оружјем свога доба: мачевима, копљима, луковима и стрелама, буздованима, штитовима и кацигама, као да је ктитор хтео да придобије помоћ небеских ратника у временима када су Турци непрестано претили његовом народу. У одсјају и врелини запаљених свећа, примисмо ванвременску поруку да је та помоћ неопходна данас, 8. октобра лета Господњег 2022. године. Задрхтасмо од тежине поруке и сазнања да живимо у истим, тешким временима, само шест векова касније.
Сви смо осетили да је Манасија место надахнућа, а највећи пример за то је српски песник Васко Попа. Интуицијом деспота Стефана и великих зографа, Попа је истакао плаву и златну боју у својо песми „ Манасија“, не само због материјалне вредности злата и лапис лалузије, скупљег од злата. Њихова симболична вредност је оно што свакога очара. Оваквом нијансом плаве боје приказано је „ ново Небо“ које је Господ обећао људима у књизи откривења Јовановог. А злато није само боја, него светлост Будућега Века.
Путописци ЕЛЕКТРАШИ:
Лука Николић Р12
Милан Обрадовић Р12
Милица Обрадовић Р12
Душан Кресовић Р12
Растко Поштић Т22
Михајло Кулашиновић Т22
Леонардо Шепшић Т22
Лука Берановић Т22
Душан Савић Т22
Роберт Гргуричанин Т22
Лука Сударски Т22
ментор, Александра Дуђак