Тршић је сеоско насеље динарског типа, удаљено је 7 км. од Лознице на путу за Ваљево. Ово насеље је у литератури познао као родно место реформатора српског језика, филолога, скупљача народних умотворина и историчара Вука Стефановића Караџића. Знаменито место Тршић, тачније спомен кућа Вука Стефановића Караџића, је први музеј на отвореном у Краљевини Југославији. Подигнута је 17. септембра 1933. године.
Вукова спомен кућа је подигнута тридесетих година XX века под руководством Живорада Поповића, шабачког професора књижевности. Вукова родна кућа је уништавана је током Првог српског устанка, те није сачуван ниједан њен део.
Окућницу Вукове спомен куће чине два вајата, качара, чардак и амбар, објекти народног градитељства који су карактеристични за живот сеоског домаћинства с краја 19. века. Они су донети из суседних села како би се направила етнопоставка.
Република Србија је 1979. године прогласила Вукову спомен кућу непокретним културним добром од изузетног значаја.
Вук је рођен у кући свог деде Јоксима Бандуле, који је побегао од турсе освете, јер је био приморан да бежи због убиства Турчина. Иначе су Караџићи из села Петњица, у близини Шавника у Црној Гори. То село и данас насељавају искључиво Караџићи из племена Дробњака. Дробњаци су одувек били Срби. Вуков деда је на врху села, у сенци околних шума подигао једноставну кућу – плетару. Ову кућу су по сведочењу Вуковом „палили десет пута“. Вуково отац Стефан је у јесен кућу правио, а Турци су је у пролеће палили.
У манастиру Троноши Вук је више чувао манастирске козе, овце и свиње, него што је много научио. Од многих монаха тога доба знао је боље да чита и пишет. Стога га је његов отац убрзо вратио кући. Данас се у манастиру Троноши налази занимљив Музеј раног Вуковог школовања. У овом музеју виде се и поједине фотографије из Вуковог живота, перо и мастило како су некада наши писци и сам Вук писали.
Хвала Вуку Караџићу на најлепшој и наједноставнијој азбуци на свету, а која се темељи на реченици коју је Вук стално понављао: „Пиши као што говориш а читај како је написано“.
Написао: Милан Обрадовић