Оно што прво запазите када дођете у Бању Ковиљачу јесте да има, заиста, пуно зеленила, предиван парк за уживање и чист ваздух који ме весели. Ова се бања назива и Краљевском јер је била омиљена бања краља Петра I Карађорђевића.
У периоду од 1904. до 1908. овде се градила зграда која се и данас зове Купатило краља Петра, а неки је зову и Сумпорно купатило. Благотворним третманима у бањи препустио се краљ, већ 1908. године. Од тада је редовно посећивао бању и у њој боравио некад и више од месец дана годишње. Овде му је било толико лепо да је знао, често, непланирано, да продужи боравак у свом омиљеном одморишту. Годишње је овде проводио и више од месец дана. У овом купатилу налази се и чувена краљева када.
У бањи се налази и Кладенац (чесма) принцезе Јелене, ћерке краља Петра I Карађорђевића, саграђен 1911. у време њене веридбе, када је са својим оцем овде боравила. Данас се за овај кладенац одомаћио израз „Код три чесме“.
Бања Ковиљача се налази на надморској висини од 128 m. што се осећа са сваким удисајем. Она је у делу оне дивне Србије која се назива Подриње. Недалеко је од реке Дрине, у подножју шумовите планине Гучево. Верујем да је добила назив по лековитом биљу ковиљу, као и наш Ковиљ у Бачкој. Како смо чули од наставника у овом крају су одувек били настаљени људи, што није ни чудо, кад је овде толика лепота и здравље.
У овој бањи постоји и сумпорна лековита вода. Велика је срећа што се бања наслања на планину Гучево, јер је ова планаина богата изворима хладне, чисте и питке воде. Од планинских извора настају мали потоци, над којима се дижу висока стабла пространих букових шума. На врху Гучева је подигнута Спомен-костурница погинулих српских ратника 1914. године у борби против Аустро-угара на овој планини. Пропланак око Спомен-костурнице је изванредан видиковац. Као на длану простором доминира Дрина која тече између Мачве и Семберије.
Кажу да се у насељу Бања Ковиљача на сваком попису види пораст становништва. То је сасвим логично, јер бих се и ја овде доселио да живим толико је ваздух чист, а природа разиграна.
Писао: Лука Сударски