У селу Лелић, у близини Ваљева, налази се манастир Лелић, у истоименом селу. Овде почивају свете мошти владике Николаја Велимировића, које су 1992. пренете из манастира Светог Саве у Илиноису, у Сједињеним Америчким Државама. Испред светих моштију владике, које су, најпре, стигле у Београд, у Храму Светог Саве, говорио је патријарх Павле: ,Владика Николај је цео свој живот провео са свешћу да је сарадник Божији… Данас Он одавде, упућује, опомиње, саветује и поручује…
Манастир Лелић је велико средиште духовности, јер је и Свети владика био веома духовна особа. Он је сам оставио запис: ,,Ја желим да заједно са мојим сељацима, Лелићанима, саградим цркву Богу на славу а целом народу на корист.“ Тако је и урадио. Црква је саграђена у пролеће 1929. године. Владика Николај је по својој замисли изабрао и довео неимаре из Македоније, који су саградили цркву, по инструкцијама владике у српско-византијском стилу који и данас одушевљава све људе који дођу у ову светињу.
Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје пријатеље ученике и своје професоре у београдској Богословији. Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („Философија Берклија”).
Када се вратио из Европе Николај се, у јесен 1909, тешко се разболео од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: “Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти”. Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и замонашио у манастиру Раковици и постао јеромонах Николај (20. 12 1909). Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају.
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919). Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је “отац Николај био трећа армија” за српску и југословенску државу, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад.
Његову усмену и писмену реч српски народ је пратио пажљиво и са љубављу; његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас се може чути у народу мноштво изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему.
За време Другог светског рата, од првих дана окупације владика је, као и његова Света Жича, делио тешку судбину свога народа, раскомаданог н немилосрдно уништаваног.
Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. Године 1944. године, у септембру, Немци су владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења. Ипак, и у Америци је Николај снашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе душе. Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се 18/5. марта 1956. године.
За живота владика је објавио велики број књижевних дела духовне садржине. Најплоднији је писац духовних књига у нашем народу. У свом вољеном Лелићу свети владика Николај Велимировић и данас окупља све људе жељне вере и истине.
Писао: Владимир Андрић