Десанка Максимовић, песникиња најлепше дескриптивне поезије у нашој књижевности, одрасла је, такође, у најдивнијем рају Србије – у Бранковини, код Ваљева. Тек када смо допутовали у Бранковину разумела сам одакле нашој песникињи онаква инспирација за описе природе у својим песмама. Одакле јој они чаробни наслови збирки песама, које ћу овде поменути.
У овој „Гозби на ливади“ песникиња је увек била „Прадевојчица“. Овде се може бити „Заробљеник снова“ и доћи на „Пролећни састанак“. На овом месту можемо чути „Патуљкове тајне“ и „Распеване приче“. У Бранковини можемо осетити „Мирис земље“, „Говорити тихо“ и „Хтети се радовати“. Видети „Птице на чесми“ и „Вратити се у врт детињства“. Срешћемо овде „Зеленог витеза“ који носи „Шарену торбицу“. Изговорити „Отаџбино, ту сам“ и засвирати у „Зовину свиралу“. „Тражићемо помиловање“ за све и „Отворити прозор“ за љубав и своје претке, а овде су то чувени Ненадовићи, писци, кнежеви, свештеници.
У Бранковини су се, заиста, срели „Песник и завичај“, доживљава се „Бајка о Кратковечној“ и откривају „Међаши сећања“. Крај шума, цвећа и ливада „Немамо више времена“ за бацање већ уживамо читавим својим бићем у „Слову о љубави“ и „Ничијој земљи“. Смишљамо „Бајке за децу“ и „Летопис Перунових потомака“, јер ово је „Празник путовања“.
У старој, сачуваној школи у Бранковини, у којој је је песникиња живела са својом породицом, јер јој је отац био учитељ, очекујемо да ће сваки час изаћи мала Десанка, као да је заувек делић њене душе овде присутан.
Песникино срце је, увек, било и помало „Ђачко срце“. Сахрањена је у етно-комплексу дрвених кућица, недалеко од цркве, испод крошње дрвећа, где је вечно пронашла свој мир и свој „Озон завичаја“. Верујем, да и тамо где се сада налази плете неке нове, дивне песме, на свом „Небеском разбоју“ бајних, песничких речи.
Написала: Ана Медић