Манастир Копорин је још један споменик културе Србије који се налази у близини Koпоринске речице, на 3км од Велике Плане. Сазнали смо да је у средњем веку овуда пролазио пут који је повезивао Београд са Цариградом.
Име манастира – Што се тиче имена манастира велика је вероватноћа да је назив добио по реци која се зове Копоринска река, Копорински поток или Копоринка, будући да је она старија од манастира. Неки историчари сматрају да је назив овог лепог манастира настао и од речи коп(ати), док други део назива ,,рин” упућује на рударе немачког порекла са обале Рајне – означава насеље рудара пореклом са Рајне или речицу, на чијој обали је било њихово насеље.
Ктитор манастира – Портрет деспота Стефана на јужној страни западног зида манастирксе цркве сведочи о некаквом учешћу деспотовом у зидању овог храма, али како у руци не носи модел цркве, што је према ондашњим правилима био уобичајен знак ктиторства, многи истраживачи сумњају да је један тако скроман манастир могао бити његова задужбина. Неки истраживачи манастира Копорин сматрају да је деспот завршио већ започету градњу манастира другог ктитора.
Време подизања манастира – Верује се да је манастир следи да је манастир подигнут у периоду између 1402, у периоду после битке код Ангоре у којој је Стефан учествовао као турски вазал и 1427. године, када је деспот Стефан умро.
Да ли су мошти светог деспота Стефана Лазаревића у Копорину?
Не може се поуздано тврдити да ли су кости пронађене у Копорину испод иконе деспота Стефана заиста његове. Утврђено је да су у блиском сродству са моштима кнеза Лазара. Такође, утврђено је да су и кости пронађене у Манасији испод иконе деспота Стефана исто у блиском сродству са кнезом Лазаром. Многи сматрају да мошти у Манасији припадају деспоту Стефану, а кости у Копорину његовом брату Вуку Лазаревићу.
Архитектура – Манастир је саграђен у моравском стилу. Храм је зидан од мало притесаног камена и цигле, а спољашни зидови су равни, неомалтерисани и без украса. Једини украси који се оцртавају на фасади су кровни венци и олтарски прозор. Овај манастир није тако украшен и са блиставом фасадом какав је био обичај у време Немањића. Живопис храма је рађен у 14. веку.
Написао: Роберт Гргуричанин