У лепом јесењем дану, као из чика Јовиних песама, дошли смо у посету његовој последњој кући, а садашњем Змајевом музеју. Кућа у којој је живео наш велики песник имала је и посебну кућицу у дворишту која је била и његова лекарска ординација, коју смо видели у лепом и великом дворишту. Иза куће је велика башта која ме је баш одушевила. У дну баште налази се његов споменик.
Сазнао сам пуно тога новог о животу песника Змаја од кустоса у музеју, што у школи нисам научио. По први пут сам сазнао да је рођен у улици „Златна греда“ у центру Новог Сада и да му је отац добио племство, па је и наш песник био племић. Његов живот је пун трагичних догађаја, а опет је успео толику децу да развесели. Јован Јовановић је човек који буди велико дивљење. Надживео је сву своју децу и своју супругу. Своју велику тугу и бол описао је у „Ђулићима увеоцима“, а пре тога своју велику срећу и животну радост у „Ђулићима“.
Верујем да је утеху нашао у великом раду и песмама које је писао свој деци, а која су му замењивала губитак сопствене деце.
Нисам знао да Змај никада није завршио правни факултет који је уписао само због оца, већ је завршио медицину коју је искрено волео. Изненађен сам да је и Никола Тесла преводио Змајеву поезију на енглески и да је веома волео Змајеве песме. Тако је Змај постао први српски књижевник који је преведен на енглески језик.
Веома ми се свиђају многе чика Јовине духовитости и досетке. Запамтио сам његову изреку: „Ако си пао, немој се укаљати, ако си се укаљао, немој се ваљати“.
Кажу да је наш добри песник до последњег дана писао. Умро је у сну 1904. године што је једна врста награде за несебичног, вредног и доброг човека какав је био чика Јова Змај.
Написао: Леонардо Шепшић